Изабране песме
НЕИСПУЊЕНО
Треба остати далек,
ко златни царски дукати,
туђин за ближње навек,
ћутати, само ћутати,
бити што јеси – свој,
у родном граду странац,
водити изгубљен бој,
тврд као камен станац.
Треба постати витез
из Душанова доба,
ил суров папски ритер,
што се не боји гроба,
треба презрети славу,
и свет у ком се страда,
и приклонити главу
на гиљотину рада.
Треба навући оклоп,
стран радости и туги,
и примати на поклон
то што одбију други,
и оним путем проћи,
где је смешак на крају,
на ободима ноћи,
уз збогом земном рају...
Да нико, најзад, не зна
шта ти је срце такло,
у шта је све огрезла
душа, иштући заклон,
да, заштићен тишином,
упоређен са ничим,
стекнеш трон полуистином,
или кроз бенаст причин...
И, ево, руке скрштам,
и тамо сам где усним –
себе уз браћу врстам
по келијама пустим,
тамо где ишту жреци,
уз ватре пророчишта:
ником разлог не реци,
цар буди, или ништа.
ЗРНО
Нисмо ми мала књижевност, сликарство -
ми смо култура ко зрно маково!
Зато је стално за малена царство,
и увек грешно име јунаково.
Јер истина је наша - ружна, махом,
а простор тесан за нормалност само.
Тек неслобода, гарнирана страхом,
и удружена с критичарским шљамом.
Они би да им неко лепу варку
сервира сваког јутра, уз мињоне.
Панично мрзе мисао владарку,
крунишу скиптром неме примадоне.
И никад наше да постане славно,
да му се призна важност царског друма,
само шминкано, празно, ненаравно,
док не пропере Лета скраму с ума.
И зато овде нема завичаја,
и није сав свет завичај постао,
зато никада почетог до краја,
и дар је слабо плаћени посао.
Зато се слави писмо у траљама,
и никад дела довршен задатак,
душман толиким моћним будалама
које космосом прозваше свој атар.
Јер стваралачка ватра није шара
нејасне игре за шармантне секе,
ти терај своје тамо где се ствара,
где се умире и живи навеке.
Да, зрно... Али док не струне само,
полупризната моћ стала у пест,
хлеб да постане који сад не знамо,
и више: језик. Царски друм. И свест.
РАНО ЈУТРО
У рано јутро, док Сунце седа
на седло брега, целац јужи,
устао бих, први трен реда
да подам задњој тмини у души,
обуо чизме и кроз пртину
тражио, дуго, ослонац прави,
ту кратковеку, часну белину,
рођењу живот, и снове јави.
Шта ми треба, до кожух овчји,
шубара да је натучем челом,
сјај што ко сољу уједа очи
да моје црно стаса у бело.
Дланом док гасим искре пахуља
неко ме зове. Земља певуши.
Ко млаз сећање из мене куља
да гради, опет, мир што се руши.
КЕСА
Кеса у парку. Врх ње - трава.
Огризак земље из ње вири.
Ветар је, пирнув, надувава:
стане л - она се спласне, смири.
Непропадљива, ту скапава
и кад рам смрти уоквири
кораке људске, и шум трава,
тополе крошњу, руже мирис.
Нико је неће - цело лето
преспава она ту, под клупом.
Тек оњуши је, каткад, псето,
и ја, с вечери летњих, касних,
дођем понекад, зурим глупо
у њу и мислим о пропасти.
* * *
Стаде у собу свемир. Тихо,
са мраком, клону мирска сила.
Сад, ласно, бољке видам стихом,
свег ме је песма захватила.
Из рушног пера васкрсава
стари Рим - цела поколења.
Не скопне живот: тек, слаб, спава,
он се не губи, он се мења.
Чим допру јавке из безмера,
ја шапнем збогом овом свету.
Чезну нескладни звуци сфера
у хармонију да се сплету.
Док кипти време крај вас, ревних
фарисеја и режимлија,
ја ждијем оне што су спремни
пронети крст свој, као и ја.
РАЗГОВОР
Прускога духа од давнине,
словенског срца дух што прати,
ти си приспео из даљине
у коју треба да се вратиш.
Донео си са собом приче
о тој земљи где Вагнер сазда
љубав ка смрти, и где Ниче
први објасни света раздан.
Целог смо дана расправљали
о Европи, на старе теме:
шта је ко свету дао? Да ли
смрскаће наша дела време?
Залазисмо у духа древност,
мислећи: где смо, и да ли је
више донела швапска ревност
од нагих муза Италије?
И где је наше место у тој
светској раскоши и обиљу?
Да ли ка мрачном гробу - путом
идемо - раскршћу тек, ил к циљу?
И би нам кратко то поподне,
и вече, и дно рушне ноћи,
и би нам жао земље родне
што још не схвата своје моћи,
што не зна син за веру претка,
мртвац колевку где је рођен:
ил коб нам беше од почетка
да следимо пут слепчовође?
КРАГУЈЕВАЦ
Увек сам се враћао у тај град
у којем научих да волим и мрзим,
са ноћних путовања, аутобусом из Баточине,
кад од Маршића зазејтине неони
као да оптужују мој живот без светлости.
И враћао сам се у овај град, да освањујем мамуран,
да упознам сласт
незаслужених увреда и самрт прве љубави,
да шетам уз Лепеницу, горе, ка Багремару,
да гледам беле уџере дошљака,
да избегавам срнеће погледе жена
које каче веш о жицу,
да измичем корацима од сто миља
пред нечим што ме стизало.
Нећу отићи из овог града, пријатељу,
јер мој дух има права да бира куд да лута,
јер моја душа освоји моћ да се нада
мајању крај солитера, мећ школском децом,
или на игралишту с младићима
који за мене с правом не маре.
И то је срећа. Те трице и кучине,
ситан корак човеков
понавља нечији живот,
заслужен и засужњен.
Сужањством и суграђанством.
И не чуди се, пријатељу,
малом лудилу ових речи:
песник сам српски био,
рима нечијег покошеног живота
чега сам, на жалост, био свестан.
Нећу отићи из овог града,
увек ћу му се враћати,
макар да стругнем до Светиње, или до на врх Драче,
у повечерје, да још једном погледам
куд ми је вратити се, шта ме тражи и чека.
У њему и одатле.
ЛАЖ
Али, све су то трагања,
те распре, нагли одласци,
сујете, сушта лагања,
преварна као облаци,
сред крчме, смехом нијане,
пробуђени зли духови
у крику песме пијане,
ил у пегавом уходи.
Увреде плану, нестану,
а горак укус достане.
Да жиг у пакла бездану
не пробуди нас, поспане?
Ипак, све прође, ишчили,
ко кригли ред са столова.
И живот свој смо испили
на цуг, ко апсинт болова.
Ал много више болеће
будући дани, сурови:
с крилима црним долеће
да се у мозак урови,
ко тане раног сећања
на ноћи без нас пробделе,
будућност страшна, незвана,
коју су мајке проклеле.
Где није море окрутне,
где Агон се не обеси,
ноћне ће мисли, злослутне,
запитати те: о, где си,
зар још се ниси вратио,
у дом свој, у прах нутрине?
Ти што си, жив, тек патио,
и ниси знао друкчије?
Ал, дотле, нек у присоју
одсања душа рањива
бар једну песму Дисову
где наша лаж не свањива.
СВЕЋА
Давно. Чему. Време је отело
оног мене, свету ко зна ком.
Што заустим, прекрене опело:
повратак је наш једини дом.
Сам, у родном куту, ноћ док пада,
сам, уз свећу (нестало је струје,
пред невреме), док шкрипуће зграда,
и кишом је ветрина бичује.
Дође. Незван час. Јакна омали,
већ не видиш царицу у вишњи.
Ко деца, бар, нисмо гладовали,
бар смо ређе на погребе ишли.
На Дуленки пецасмо караше,
отац, с оцем дружина његова.
Певали смо, у дан, песме наше,
Словени на повратку из лова.
Звуче, што знаш просјати ко кристал,
што упознах затим - сушти Содом.
Ал на једну издају не пристах:
да сви нисмо из детињства родом.
И не питај што уз бледу свећу
постах тропрст пред злим и охолим,
про извесну, будућу несрећу,
што обикнух пред сан да се молим.
ШЕКСПИР
Захладнело је, од септембра.
И сав је Лондон маглуштина.
На оцедине базди Темза,
и ваља вале ко пучина.
Чаробним штапом, као Мерлин,
он маглу светла прахом сребра.
Његов је мозак ум Минервин -
а перо - кост из Божјег ребра.
Свет је видео, већ, геније:
пророчку надмоћ и мисао.
Ничега новог. Зар све није
растумачено, пописано?
На праострвској ветрометини
потоњи, ипак, знаде он,
нужан и небу и светини,
сести, нишчи, за царски трон.
Тај полупесник, полуглумац,
са полупозоришном трупом:
- Душе, куд крећеш, нагло, кљунац?
- За, у дворима, мишјом рупом!
О, среброљупче и Мефисто!
Није за бабе град, и старце!
Ко учитељ, и ти си, исто
волео жене и мушкарце.
Као на морском песку Тимон,
видим те, мада седа лика,
са невестом, са вечном римом:
младошћу великих уметника.
Како осветно киша куља!
Мрак се, већ, ваља по плочнику:
у позориште креће руља,
госпа богатом милоснику.
И док хиљаде гори свећа,
и Хамлет нећка се са бине,
мрзне се скрама са дрвећа,
и под мостом се вију псине,
ти си у некој другој драми,
с којом не желиш да нас спојиш.
Ти чекаш црну госпу: а ми
не знамо, чак, ни да л постојиш.
ПЕСМА
Оретко се та песма случи,
трепетна и мраморна склада,
она што бодри и што мучи,
ко предсмртни бол и наслада,
ко тврда вера и невера,
ко свест о рајском и о хадском,
из компјутера и скенера,
из там-тама и тла ливадског,
из руске зиме, зена, веда,
из Гилгамеша и Хомера,
допре ко танан напев један,
ко црта што се не помера,
из житија, пећинских слика,
из руна, с Анда, с Хималаја,
различних боја и облика,
ал исте мисли, из бескраја,
из сегедиље, бугарштице,
ћуљандре, сага и Алхамбре -
допире пој те крхке птице
да осмисли свет, и да замре.
ПЕСНИКОВА СМРТ
Бора Хорват је пустио да оде
душу којој се прохтело слободе.
А лутао је улицама овим
с друштвом сумњивим, и старим, и новим,
говорио о љубави и смрти,
како пред зиму лист прозебли дрхти,
и било му је, где је и сам пао,
сваког на свету и драго и жао.
Бора Хорват је пустио да оде
душу која је зажелела своде,
само се руком за срце машио,
да би, туђинку, и смрт понашио.
И то је наук са ове обале -
да таква душа неће нас, остале.
Бора Хорват је учио да прашта
свету тврдоћу зла и сиромаштва,
он је без хлеба, ал под вишом мером
живео с Поом, Рембоом, Бодлером...
Бора Хорват је говорио нама,
пошлим у стопу за њим, улицама,
да је у овом чиру од градова
за мален простор премного гадова,
да се међ њима кваран ваздух дише,
да се не може издржати више,
али је, међу огрезлим душама,
његова, чишћа, помније слушала.
И није хтео живот с патњом, али,
дуго се чека на овој обали.
Најзад је друг наш дочекао јутро
у ком се сваки траг те патње утро.
Тамо не бију и не секу струју,
тамо се стиже под грло славују,
и за насушни хлебац нема прошње -
само висина недосежне крошње.
Песници млади, с музом на узглављу,
памтите Бору Хорвата с љубављу,
у сваком вашем озлаћеном стиху,
за потомаштво и за патњу тиху,
да се будућност таква не преслика:
Крагујевац је убио Песника.
ИКАР
Само су крила хтела оданије
да оделе ме од мога имена.
Само је море хтело да ме свије,
док мајчински ме обујима пена.
Оче, тешко је изван мимикрије
сунца летети ко перце и сена.
То се никада догодило није.
То догађа се и овога трена.
Као облачак изнад старог града,
са јаром сунца у плавом преплету,
и као занос који стварност свлада,
да наук буде гордима у свету,
над морем сваким један Икар пада
и свака крила пале се у лету.
